Месец: август 2008.

Koristite li Web 2.0?

Kao prvo, mada je verovatno malo onih koji to već nisu čuli, web 2.0 nije nova verzija web-a. U poslednjih nekoliko godina pojavilo se mnogo web tehnologija, koje omogućavaju korisnicima da razmenjuju sadržaje i učine ih javnim, dostupnim prijateljima i porodici ili samo sebi. Šta je sve “doneo” web2.0?
Na lokaciji YouTube možete razmenjivati video materijale. Na sajtu TeacherTube video materijale namenjene nastavi. Na SlideShare-u razmena/objavljivanje prezentacija, na Flickr-u fotografija itd,…
Na webu možete voditi dnevnik (web log). Izbor je zaista veliki, od Google-ovog Blogger-a do specijalizovanih blogova, kao što je za nastavnike Edublogs, koji nudi čak i otvaranje blogova za učenike i pokretanje jednog foruma. Blogove možete iskoristiti da postavite svoja predavanja na web-u. Ili da napišete popularne tekstove i učinite svoj predmet interesantnim za druge? Pogledajte, na primer blog prof. N.Švrakića na B92.
Društvene mreže (engl. social networks) omogućavaju razmenu linkova (bookmark-a), komentarisanje web stranica, diskutovanje u forumima. Možete osnivati svoje grupe korisnika prema interesovanjima ili potrebama, npr. tokom rada na određenom projektu. Popularni su del.icio.us i Diigo.
Classmarker je lokacija na kojoj možete postaviti kvizove za određen broj korisnika i kasnije pregledati rezultate.
Teamness nudi mogućnost online vođenja projekta tj. komunikaciju između članova tima, zadavanje etapa i zadataka.
Wiki (čuli ste za Wikipediju?) omogućava zajednički rad na kreiranju web stranica. Vrlo zgodno za rad na projektima.

Mogući scenario 1: Nove lekcije ste postavili na svom blogu, učenici ih čitaju i komentarišu, zatim posećuju web lokaciju na kojoj ste postavili testove, urade ih naravno. Rezultate vide odmah po završetku testa.
Mogući scenario 2: Delite odeljenja u grupe i pomoću Teamness-a im zadajete projekat. Napravili ste društvenu mrežu za odeljenja u kojima predajete, radi zajedničkog komentarisanja resursa na web-u. Koristite je kao potporu u toku rada na projektu. Koristite zWebQuest da biste učenike vodili u toku rada na projektu.

Isprobajte. Ako čitate ovaj blog učlanite se na Teachers blog i blogujte…

Žarko Braunović

Projekt metoda i problemska nastava

Projekt metoda se koristi u nastavi od početka dvadesetog veka, a problemska nastava od sedamdesetih godina. U našim školama vrlo retko. Obe metode imaju za cilj da učenike pripreme za samostalno učenje nakon završetka formalnog obrazovanja i da ih pripremi za timski rad.

Kod problemske nastave, učenici se stavljaju pred kompleksan problem, često (i poželjno) multidisciplinaran, o kome nemaju obimno predznanje. Rešavajući problem u određenom vremenskom intervalu (obično nekoliko nedelja) sami sebi postavljaju teme za učenje i na osnovu novih znanja pokušavaju da reše problem. Radi se u grupama od 3 do 12 učenika. Sam proces rada započinje postavljanjem hipoteza, sledi izbor tema za učenje, izveštavanje o novostečenim znanjima, odbacivanje ili menjanje hipoteza, sve dok se ne dođe do rešenja. Proces se ponavlja ako je potrebno. Nastavnik ima ulogu tutora. Posmatra “sa strane” i usmerava proces. Nastavnik treba da pripremi kratku priču, film i sl. koji služe kao mamac i uvod u problem. Treba učenike da stavi u realnu ulogu, a kroz dobru formulaciju problema da sugeriše kako da “napadnu” problem. U fazi postavljanja hipoteza mora da obezbedi da svi učenici kažu svoje mišljenje. Nijednu hipotezu, kasnije, ne treba da odbaci sam nastavnik, već da navede učenike da kroz diskusiju “isfiltriraju” ideje i zadaju sebi teme za proučavanje. Uloga nastavnika ja da odredi šta je krajnji proizvod, npr. prezentacija, poster, itd… i da odredi koliko na krajnju ocenu utiče učešće u timskom radu, a koliko krajnji “proizvod”. Može se oceniti znanje i na klasičan način, testom, kvizom i sl. Poželjno je da problem nema jednoznačno rešenje.

Projekt metoda je slična problemskoj nastavi po načinu vođenja učenika kroz izradu projekta. Nastavnik je i ovde u ulozi tutora. Kod projekt metode nema problemske situacije i nastavnik daje učenicima detaljniji “recept” šta i kako raditi. Nakon početnih uputstava za izradu projekta, učenici rade uz minimalne intervencije nastavnika. Zadaje se tema kroz koju će učenici “pokriti” određeni deo gradiva. Takođe, tema bi trebala da bude karakteristična za određeno gradivo, a sam naziv teme (engl. Driving Question) da bude upečatljiv. Poželjno je da teme budu “otvorene” tj. da učenici sami izaberu šta će raditi unutar teme. Na primer, tema “Velika knjiga velikih mislilaca” zadata na ovogodišnjem konkursu IKT u nastavi, ostavlja učenicima prostor da sami izaberu naučnika za svoj projekat.

Kod obe metode nastavnik je glavni izvor informacija o resursima (naslovi knjiga, linkovi, ključne reči za pretragu web-a), a učenicima se ostavlja da kroz diskusiju dođu sami do zaključka koji članci, sajtovi ili dela im najviše trebaju (bolje rečeno koji delovi). Interesantno je da neki univerziteti, kao tutore angažuju ljude koji nisu “stručnjaci” za određenu oblast ili oblasti na koje se problem odnosi, da bi što manje uticali na odluke grupe. Zadatak im je da grupa ispoštuje proceduru rada na projektu i da se unutar grupe razviju dobri i korektni saradnički odnosi.

Pogledajte prezentaciju Projekt metoda i problemska nastava, namenjenu prvenstveno nastavi fizike.

Imate li iskustva u promeni ovih metoda? Vredi li koristiti ove metode? Koje su im loše strane? Jesu li efekti povezani sa uzrastom učenika? Nestrpljivo očekujem vaše komentare.

Žarko Braunović